knjiga o milutinu danko popović vidiš koliko nas je posle nas utovariše na voz pa u drugi zatvor mijajlo krivo ja mogu da se popišam na vaku sudbinu veli mijajlo da je sreće nama bi se ponosili ne bi nas vozali u furgonima dobri sinovi i unuci u dobrim narodima U ovim furgonima voze svinje i stoku, ne voze svoje očeve i dedove, koji su časno služili narodu i državi, nekad. Taka su vremena mi, Jajlo, ne može da se izvoljeva kad se iz apsa u aps ide. Mi ovo na izdržavanje kazne u drugo mesto idemo. Ne mogu nas limuzinama voziti, vidiš koliko nas je.
I eto dođo smo ovde. Čiča Milutine, priđe mi ti dana, onaj bucmasti plavušan vodnik, lep momak. I pre je on meni prilazio, poznaje me veli, pa mi i ruku stavi na rame, duševan momak.
Leglo mi na srce i sve, ko da i ja njega od nekud poznajem, ali eto, ne smem da ga priupitam. Koji i čiji beše? Se se bojim, može biti da mu poznajem oca ili dedu, pa kako bi im... on onda na oči. Zato ćutim.
A on jednako drži ruku na mom ramenu i sve se osvrće da ga ko ne vidi. Pa mi veli. Čiča Milutine, taka je i taka stvar. Ovo je revolucija. Ona ne može bez žrtava.
Treba veli da pomislim na rusku revoluciju. Ruska je bila mlogo teža i mlogo je više kulaka pojela. Priča o on bogati i da su tamo u revoluciji milioni kulaka, tako su oni svoje zvali, najclnju sudbinu doživeli.
Sve su i u Sibir slali, cele porodice slali u Sibir. Ja ga gledam i slušam, godi mi to što on mene oće da uteši, ama ne mogu nikako da skontam šta je to sa našim ljudima, te se teše Sibirom i Ruskom revolucijom. Da li neki crv nagriza iznutra, da li negde u duši što goti peče? Pomišljam, nije ni njima lako, nije neka dika za vakog mladića i ratnika da čuva u zatvoru bivše ratnike, pa se eto izgovara na ruski Sibir i većom nesrećom pokriva ovu našu. Ja bi da ga priupitam kad smo to mi Srbi se tešili Sibirom i kad smo mi u Srbiji.
Sibir imali. Umal ga ne upita. Dobro sinovče, kakvu su sreću i lepotu ljudsku postigli što su tolike ljude u Sibir poslali i tamo ih pomorili?
Imaju li oni neka opravdanja za to i vidi li ostali beli svet ta opravdanja? Za dobru smrt smo zakasnili. Zatvorski brica mi zavuče mašinicu za šišanje pod pazuhov, pa i na stidno mesto. Oće kaže da me udesi, zato se kaže postarala, nova vlas, da udesi šumadijske domaćine i stare ratnike, namigne mi krišom.
Što me udešavate kad sam u zatvoru, pitam, neću na zavetine, ne moram u apsu da se lickam, a on brica nijabera. Oće i bradu da mi ošiša. E, to se ne može, sinovče. Ne dam ja bradu.
To mi je svetinja. Ne može veli da ostane i nije brada svetinja. Četnici je veli obrukali i sveci bi bradu obrijali kad bi mogli.
Četnici su svoju bradu obrukali, sinovče. Nisu moji. Ne nosim ja njinu, nego svoju bradu. I nemoj mi dirati bradu. Uskopistio se ja.
Mora, kaže, zbog zdravlja da mi skine bradu. Zdravlje je, kaže, čoveku najvažnije. A ja opet ne dam.
Nisu me amo doveli da me ozdravljuju. Zbog drugog su me dotarali. Nemoj me praviti makanjom, neće moje zdravlje da strada zbog brade.
Drugi razloga je za to bilo i bit će. Brada je moja od žalosti moje. Ona mi je zbog radoja.
Izdrljim se ja na ovo jedno oko. A on, kodaj ne primećuje. Da ja imam samo jedno oko. Ti si čiča sad u zatvoru i ne može kako ti oćiš.
Ne može ovde da se izvoljeva. Nisam ti ja kriv što si ti imao mlogo hektara, pa te u zatvor doveli. Stoji on sa onom mašinicom, čeka da ja popustim.
A kad je to bilo sramota i krivica za čoveka što ima dvanaest hektara obradive zemlje? Nije nekad, sad jeste. Preteče me on. Sad je vreme sirotinje i bez zemljaša.
Zato si ti u apsu. Zato ću ja da te obrijem. Mlogo sam ja, kaže, veći i žešći obrijao. Bilo je i neki vojvoda.
Jesi alveza, ne skoči mi ajlo. Oće bricu za gušu. Pa se okrete meni.
Što ga blenduješ, milutine? On je zatvorenik koji mi. Nije on nikakva vlast. Njemu je ovde mesto. Vata mi jajlo bricu za gušu.
Nemoj mi jajlo, branim ja, ostavi se Secikesa, ne diraj ga, kažem, on ima zaleđinu. Njemu su vlasti naredile da nas šiša. Pa je li tako, sinovče?
Nedoliko je nama da se sa džeparošima i jajarama kavđimo. Mi smo, bre, bili domaćini i ratnici. Od usada ja da branim bradu, ni do sad nisam ništa odbranio. I što jesam, zalud. Zalud mi je.
Nikakva je računica srđba u zatvoru. Za srđbu smo mi zakasnili. Podavno. U zatvoru je kupanje mlogo neugodno.
Pogotovo za starije ljude. Stariji čovek može da se kupa sam i zaklonjen, da ga niko ne vidi. Star čovek je ružan i sebi i drugima.
Šta je ružnije od starog, golog čoveka? Ajde reci i sam. To ja kažem i onim našim čuvarima.
Nemojte me postiđivati. Nemojte me do gola slačiti pred ovom decom. Pokažem na one mladiće osuđene zbog lopovluka i drugi bez obrazluka. Nikad se pred mlađima nisam slačio do gole kože. Nemojte se sprdati sa mnom.
Ajde što ste me uopsili, ali nemojte me kupati. Nisam u zatvoru zdravlje da čuvam i nisam uopšen radi čistoće, a redari ni da čuju. Svi moraju na kupanje, ne sme u zatvoru da bazdi. Ovde je, kažu, mlogo ljudi.
Bez kupanja će udariti smrad i koje kakav gamad, a to je ljaga za državu. Pa država me baš i nije zadužila, ali kad je tako, kad se mora, onda ajde. da se ja opet odužim njojzi i ovde u zatvoru. Svačim se i šakama pokrivam stidna mesta, a vidim tako i Radovan, Banjanac i Pavle. De su vam kite junaci sa cera i kolubare?
Smeruželi se državotvorci, ni guzica nemate, komatori kurjaci, podvriskuje aćim mlad lep lopov Secikesa. Čudan momak, u zatvoru je zbog mnogi bez obrazluka, a vidi se da je i bistar i načitan. Oni njegovi lopovi pipkaju nas iz preda i od pozadi, šegače se, a vrela voda udara iz desetine tuševa. Para se podigla gusta i neprozirna, pred okom se ne vidi.
Pogubi smo se u onom smradu popareni ljudskih telesa. Utuče nas buka. Idreka mladi lopova, gundjaju i psuju moji ispisnici, seru se na odličija što su iz onog rata doneli. Psovao bi i ja sudbinu što me nije usmrtila, nekaj makčalanu, pa da se sad ne kuvam u ovoj smrdljivoj pari i da od lopova se ne branim svoju matoru stražnicu.
Ali šta mi vredi? Mi ajlo bez prestanka gundja. Primakne mi se, pa veli.
Onoliki naši neprijatelji, Turci, Bugari, Mađari, Švabe, Nemci i drugi, ne mogaše nas pobiti, nego sad ovo doživljavamo. Koliko smo mi bikova podigli, što nas koji ne proburazi, nego da se sad golom guzicom među lopovima guramo pod staros. Eee!
za dobru smrt smo zakasnili mijajlo. Ne vredi nam se vajkati. Tešim ga. A teško i meni.
I ja bi utehe. Bilo kak je. Dobro mi lutine, opet će mi jajilo sve ovako na prste računa. Ja kontam, mi smo, eto, u zatvoru, na robiji, a nismo ni lopovi, ni ubilci. Da li smo mi sad pobeđeni?
Šta je s nama? Može li se pobediti svoj narod? I da li smo mi nečiji narod?
Otkud ja to znam? Ne mogu više da podnesem zapitkivanja. Ni meni, brate, ništa nije bistro. Možda je sve kakav pogreška, možda će oni nas pustiti i pokajati se. Kad tad?
Ne može biti pogreška, Milutine. Kako nas neko može pogrešno da uapsi? Šta ti je?
Nismo valjda na to spali da nas tako pocenjuju. Ima grešaka i grešaka. Baš je njima stalo da mlogo misle o nama. Imaju veći briga i preći poslova, pa i pogreše, tešim ga.
A on se drnu. Brimi lutine, mi treba da se žalimo. Mi treba da pišemo nekome.
Valjda i mi šumadinci imamo nekog svog čoveka. Kome da pišete i kome da se žalite? Ko je taj koji o vama brine?
Umeša se jedan deran, zatvorenik vidi se školac. Vi ste i gore zaslužili. Nazva nas... Gjecima i cepanicama, vidi se otresiti opasan. Vi ste veli njima komunistima, dali sinove i lebac ste im davali.
De nije bilo vas, oni ne bi pobedili. Sik će onaj plovit, a mlad i jak. Čekaj bre, brecnu se mijajlo. Šta da čekam?
Ti si čeko, pa si dočeko. Drtino seljačka, a sad tu guslaš. Mene sra, udarići mijajla.
Kad smo mi njih ubijali, vi ste za njima cmizdrili. Iskrlješti se i bog me udari mijajla prstom po čelu. I opet sikće. Na tuđem ste groblju zapomagali i lelekali.
Sad je došao red da na svom groblju kukate i da vas niko ne čuje. Majčina vam geačka, domaćini šumadijski, stari ratnici. Kad smo mi teli da spasemo vašu slavu i pobedu, vi ste nama...
Leđe okrenuli. Izbrojali ste nam svaku jalovicu i svaku gibanicu koju smo pojeli. Gibaničarima ste nas zvali. Kad smo veli, mi sa njima preko nišana sudbinu vašu rešavali. Vi ste njima pomagali.
Niste nama. Njima ste verovali. A oni vam podvalili. Nasili ste.
Veli na njinu politiku. Nisu teli da vam uzmu šaku šljiva dok vas nisu namamili. A sad vam uzimaju i posljednje zrno žita.
Decu vam ostavljaju bez komada leba, a vas vodaju po zatvorima. Gaće vam skidaju i pune vam atore guzice praškom da vam se gamed ne zaležu. Onaj deran bogati priđe mi ajlu, uvati ga za uvo i poče da uvrće. A onda se očas okrete meni, uvati me za nos i povuče. Trpim ja, neću da se bijem.
Nisam ja u tim godinama, čekam ga da mi pusti nos, dišem na usta, ali čekam. Imam ja odgovor za njega, kako on popusti, a ja njemu. Majčina ti velim šmokljava, i tebi i tvojima, komandantima i vođema, koga vi osuđujete i otkud vama pravo da uvrćete uši i noseve starim ratnicima.
Ne kupaju mene ovde slučajno. Niti sam ja slučajno zapao među lopove koje na nas matore guzice štipaju i smevaju se našim telasima što su Albaniju izdržali, nama koji smo prešli preko Vida i kroz Afriku i preko Kajmakčalana. Odrešilo se meni ovde, eto, otkačilo mi se, provalila neka tegoba.
Nisam ja ovde, kažem, samo zato što su ovi neka prevelika sila bili. Nego me ovde u ovoj pari i smradu matorog i gologuzog izlažuše gačenju, secike se i jajara, svakojaki, zato što ste vi, ti i tvoji komandanti, gola govna bili i čestite ljude kinjili, a bome i klali. Jes, svakoj protuvi dali nožu šake i ovlastili je da kolje. San ćim da nas zaštiti, da nas, stare ratnike, i slavu našu i naših otaca. A oni su našu slavu pili i gibaničili, klali ljude, pa čak i žene i decu.
Neću da ga štedim. A neću ni da vičem. Govorim da me samo on čuje. Pavle ga ščepa za ruku. Oće da udari.
Te ja ne daj. Nije red da se u zatvoru bijemo. Gologuzi.
E pa ne damo i ovima da nas vuku za uši. Čak i sad u zatvoru. Šta bi radili da su pobedili?
Sikće Pavle. Oće da prijavi onog derana zatvorskoj upravi. Ja ne dam. Nismo zato u zatvoru. Da budemo doušnici onima koji su nas zatvorili.
Nije to posao za nas. Nije nikad ni bio. Za te poslove su drugi ljudi, plaćeni, a mi treba da sačuvamo dušu, ako mogadnemo, i da se vratimo svojim kućama i svojim grobljima. Na kakje smo grane spali? Da je sreće sinovče, ja bi ti kazivao.
Kako se ovcama pušta krv i stoka zatravljuje. Ali šta ću? Kazuje se ono što se mora.
Ajde, Čiča Milutine, iznesi tu slamnjaču što se skenjiraš. Požuruje me čuvar, mladići jedan vodnik. Požuri, Čiča, kaki si ti solunac. Dobar neki dečak, misli da su solunci ljudi sposobni za sve.
Pa i za zatvor. Treba da se iznose stvari. Užurbali se i uzmuvali čuvari.
Čitav se zatvor digo na noge. Iz neki paviljona tamove su izneli stvari na krug i postelje. Tamo, iza baraka, već spaljuju slamnjače. Dobro, sinovče, što baš toliko mora da se žuri? Kaka to nama opasnost preti?
Velika je opasnošćića, milutine veli. Velika opasnost. Neprijatelj je, kaže, ubacio vaš u zatvor. Čudi me da se on toliko pomeo i izbudio zbog vašiju, a i nehaje što smo mi toliki ljudi u zatvoru.
Zar taj neprijatelj nema nekog opasnijeg oružja i boljeg saveznika nego što je vaška? Pitam ga. Oću da doznam nešto i o njemu i o njegovim neprijateljima.
Ne znaš ti neprijatelja Čiča Milutine? Ti si, kaže, naivan. Vaš je opasno i podmuklo oružje. U rukama neprijatelja.
Prvo i prvo, vaš nije u rukama neprijatelja. Žurim ja sa onim stvarima. Vaš je u našim nedrima i u zatvoru je. I ne verujem da je nju ubacio neprijatelj.
Vaš je možda došla sa nekim od novih zatvorenika iz naših kuća. A okolo, šta da ti kažem, magle se i puše aparati i pumpe. Suklja plamen i dim od spaljenih slamnjača. Kašljem ja kao i drugi od onog praška i dima.
Kašlje i vodnik i psuje. Kaki ste vi kulaci, kaže, kako vas nije sramota. Klasni neprijatelji, bogataši, a imate vaške. Eee, ako je tako, ako sam tija taj neprijatelj, onda ćeš ti u Šumadiji imati poprilično neprijatelja.
Nego mladeću... Fali ti, Boga, što su komunisti u Srbiji, pa su ti klasni neprijatelji u težinjivim gaćama i opancima i, ko što vidiš, vašljivi. Pomisli, kažem, kako je komunistima u bogatim zemljama, gdje su im neprijatelji, fabrikanti i druga sila. Tu se, Bog me, ne bi pošlo lasno ko sa seljacima šumadijskim.
E nisi u pravu. Ne svideše se moje reči ono mladiću, pa mi vako povuče me za rukav i dade mi znak da se sklonim malo u stranu. Nisi u pravu čiča.
Voleo bi kaže da su moji klasni neprijatelji u svili Kadifi najgoriji su i najopasniji oni u težinjavim gaćama. I najžilaviji. Ništa nije žilavije od težinjavih gaća, sukna, obojaka i opanaka. Pogotovo... Kad je još doturi srpska šajkača, pametan dečak, načitan, a govori ko izvor kad se na kamenu kikoće.
Kažem ti Veli, lasnije engleskim komunistima sa njenim klasnim neprijateljima nego nama sa našim. Pokazuje vako na moje gaće da prostiš te žinjave. Mlogo je čiča Veli žilav neprijatelj koji ima vaške. Sa takvim se lako ne izlazi na krije.
kraj. E pa, ne vredi ti se vajkati, mladići. Mladiću, tako je kako je.
Istresem ja one stvari, slamnječe i ćebad. Ne verujem da će me neko namjerno ovašljiviti. Kaki smo kod svojih kuća, taki smo ti i ovde. Neću da ga brenujem. Oću sve u oči da mu kažem.
Ne možeš ti apsiti seljake, a da ti oni u zatvoru budu gospoda. Kaki ti je narod? Taki su ti zatvorenici.
Ne možeš ti nama uzeti slobodu, a da je ne uzmeš sa našim vaškama. To ide jedno s drugim. Pa i to jes što kažeš, čiča Milutine.
Ne vredi, ne možemo mi apsiti gospodu i bogataše kad njih nema. Apsiš koga imaš. Razbori dečak, ne čita on one knjižnice uzalud.
I nemaj mi se sikirati, kaže mu. Niste vi nas doveli amo da nam ugađate, da bi nama bilo potaman. Nigde zatvori ne služe sužnjima za uživanje. E pa, čiča Milutine, moramo da brinemo o vama. Kaže, mi smo vas uzeli na svoj obraz i na svoju dušu.
E, ako ste nas na dušu uzeli, onda vam neće biti lako. Ni sam ne znam kako mi reč izleti iz usta, a on se tek zagleda u me. Manu glavom, pa ode.
Radovan banjenac mi priđe. Gunđa, eto kaže, koji smo mi šumadinci, na kakve smo grane spali. Našim neprijateljima su najveći i najljući neprijatelji naše vaške. Na to smo saspeli. Naši se vaši u boje, nas ič.
E, moje Radovane, tako nam je kako nam je, a možda će i gore biti. Za nas je važno da stignemo na naša groblja, pod naše busenje. Pa je li tako? Nije mi do filmova.
Završi se bioskop, izlaze ljudi između onih klupa, a muzika uši da probije. Šta misliš o filmu, stari? Pita me čuvar. Neće da sačeka da izađemo napolje na vazuh.
Očiju mi. Mene pita šta mislim o filmu. Koda sam ja za to da mislim o filmovima? Kaki smo mi u Šumadiji mislili o filmu i kad?
Nismo znali ni da postoji to, a što nam je i trebalo kad smo mi imali svoje razvode i veselja? To sa filmom, to je sad posle ovog oslobođenja došlo, a ja imam preče stvari o kojima moram da mislim. Nije mi do filmova.
Sve je tako, sramota mi reći, da mi se pridremalo i da sam zaspao. Kad su oni one slike zaletali, ali on opet hoće da zna šta ja o filmu mislim. Valjda mu je tako naređeno da proveri šta mi mislimo, da vidi kako su nas prevaspitali, da li džabe lebac u zatvoru jedemo. Šta ima da mislimo filmu, kažemo.
Mislimo svojoj sudbini. Kuća mi se ispraznila, opustila, a ja o filmu da mislim. Šta misliš o glumici? opet će onaj stražar.
Jebeš glumicu, samo što reko, slete mi kapa, puče šamar, zabride mi obraz i sline kljunuše. Dobro, sinovče, jel ti to meni, Srbine, odvali šamar zbog one upišulje? Drnem se ja, ne izdrža, nisam u godinama da se kavžim, al kad bude kraj kraju, šta će mi vaki život?
Ti bre Božiju ti majku nasrnu opet onaj stražar, vređaš, kaže, jednu Ruskinju, praviš se lud, vređaš zemlju socijalizma i oslobodio se ove zemlje. Znaš li ti, veli, šta bi bilo sa svetom, da nije njih? Ko bi, kaže, svet oslobodio? Pa valjda sam i ja neki oslobodilac bio i ja njemu oštro što da ga štedim, nije to od mene zaslužio. A mislim se, Bože svevišnji, što nas kazni da naši sinovi i unuci vako brzo zaborave sve naše muke i patnje za ovu zemlju.
Ona je, ne prestaje stražar u glumici, jedna požrtvovana partika na koju treba svi da se ugledamo. E, moj nesrećniče, i sa mnom, slegnem se ja, zar ti nisi imao na koga da se ugledaš? Nego na rusku glumicu, toliki naši ratovi, bitke i junaci, da je neke sreće ti bi se na nas ugledao, pokažem u jana ljude koji su se okupili i prate našu svađu. A ti meniša marčinu, znaš li ti da ja dve Karadjordjeve zvezde imam i albansku spomenicu? Zar sam ja te sreće da meni od mojeg Srbina zvoni uvoz zbog jedne ruskinje i to glumice?
Jesam, ja sam Pavle. Poznajem te, poznajem. Ti si onaj što je s Milutinom razgovarao nedeljom.
Sećam se. Kako se ne bi sećao. Lepo ste se slagali.
Lepo, Boga mi. Zvao te Sinovče, a ti njega koji drugi čiča. Sećam se, ko da vas sad gledam.
Tebe i Milutina. Sedeli ste na onoj klupi. Fala ti što si došao.
Oću da ti kazujem. Oću zbog Milutina. Ajdemo po trem da sednemo za astal.
Da popijemo Milutinu za dušu. Boga mi, imamo i kome, a tebi, Milutine, leglo na srce. Šta kažeš? Govorim, ko Milutin?
Može biti, može biti. E pa, eto prođe i vreme zatvora. Izdržao smo i to, a Milutin ne izdrža. Pršte mu srce, pršte.
Prošlog leta. Za vreme kopnje kukuruza. Ne mogu ti posigurno reći da li prođe dva... Ili dve ili tri nedelje, otkako ti ode iz zatvora, priđe mi on pa me pita.
Oćemo li, mijajlo, da kopamo kukuruz? Državni pravim se ja, hoću da ga iskušam. Zatvorski kukuruz da kopamo, pobogu. Kukuruz je kukuruz, veli on. Kako ti kažeš, milutine, ako ti veliš Neka vide galanferi i secike se i neka vide ovi što su nas poapsili, da smo mi domaćini, da nismo ko oni i kopamo mi.
I laknulo nam od toga, zatvrske njive velike, a kuruz milinati pogledati. A Milutin, šta da ti kažem, nije bolje kopača bilo u srezu. Ko sad da ga gledam?
Kopa Milutin kako je kopao nekad dok je imao za koga da kopa. I zašto da živi? I sve veselnik pogleda u nebesa, za oblačilo, straga da će kiša. Ama, Milutine, da mi ne ispadnemo smešni što smo ovako nagrnuli, a on ni da me čuje.
Požuruje i ostale, ovo je pred kišu i beričet govori, jesmo li domaćini i ljudi. A oni zatvorenici, cecike se i provalnice, ljute se, nisu oni nikakvi domaćini. A nisu ni budale.
Ne ide im u račun, neće kukuruzu njine koševe. Kukuruz je kukuruz čiji je daje, na našem je obrazu. Jednako će Milutin.
Al šta to vredi? Otkud secike se znaju šta je kukuruz i kopnja, oni ljudi ne veruju ni u kakvi sevap. Nemili se njima kukuruz. Al ajde ti to dokaži Milutinu.
Izgubio se bio, zaboravio. Da su domaćini jedni, jedno, a lopurde drugo. Lepo mu je govorio Pavle. Milutine, ovo su ljudi opasni, oni su za apsanu stvoreni.
Njih bi svaka vlast na svetu apsila i pobila kopacove. Oni su krali iz kuća, čije su čeljat pobijena za vreme rata. Nemoj se i natiti sa takima, nismo mi u tim godinama da možemo s njima na kraj.
A Milutinu ne ide u glavu. Zaleteo pa tera svoje. Kopa veselnik, onako kako ga dao Bog i kako ga mi svi poznajemo. Kopa brže od ostalih, a kad isteravrstu, on se vrati pa razgleda kopnju i primećuje ono što drugi ne obraćaju pažnju, a to mu dođe glave.
Isteravrstu svoju vrstu, Pa k'o da je da prostiš u svojoj njivi, ide vako i gleda kako su drugi okopali. Da bome, stara navika. Ne odriče se čoveku tim godinama lako navika. Ostalo mu to tako u krvi.
Mi seljaci kažemo, to mu je u krvi. Al, da li baš u krvi, to mi doktori ne znaju. Ja sam baš pitao doktora Čabrića. Ispričam mu sve o Milutinu Vako koji tebi sad pa ga pitam tel mu je sudbina bila u krvi. A on veli.
Tako se to samo kaže mi jajlo, a stvarno ne znamo šta je u krvi. To je stvar neispitana, nismo to još posigurno utvrdili. I tako vidi mi lutin da je u onim vrstama što kopaju secike se i provalnici kukuruz snužden.
Zna čovek, povuče snuždeni struk kukuruza i vidi da je podsečen, da mangupacija podseca kukuruz. Poče svađa. Ljuti se Milutin, ljute se, secike se. Reže li reže? Milutin psuje da bome ljut koris.
Psuje i mater, beskućničku, ne sme da im se uništava božija biljka koja rani čoveka i stoku, crva i mrava i ticu nebesku. Ne znam šta mu bi te se nako dade u psovku. Mislim, lut čovek, što on ima da se svađa sa lopovima i razbojnicima? Ratnim pljačkašima čovek treba da zna s kim može da se svađa. Ajde reci i sam.
Milutine, priđe mu ja, nemoj im psovati mater. Ne poznaješ ti zlikovce, ne znaš ti kako oni svoju mater cene. A on ni da čuje.
Ne mogu veli svake napasti da se bojim. Sramota me mi jajlo. Vidiš li šta je sa nama šumadincima? To je veli naopako.
čega se sve mi bojimo pa zar sad i od ove gamadi da straujemo milutine kažem nismo mi više na ceni mi smo pregaženi šta ima o tome da se priča on ni da čuje onaj brlja tako su ga zvali a bio je glavni među lopovima smeje se i pokazuje na milutina pogledajte veli ludog čiču čita na molitvu Vuče mačka zarep, psuje na mater beskućničku. Litija čiča, ulizuje se vlastima, oće čiča u svoje groblje, u selendru, boji se da ne ostane u zatvorskom groblju. Sve tako, pa onda psuje i on Milutinu mater seljačku i buzdovansku.
Psuje, pa kaže, nisi ti za zatvor, zatvor nije za ludake, u ludnicu ćeš ti, ali prvo ima da platiš. Za potkazivanje. Ama nije to bilo u pitanju.
Njih Milutin nije nikom ni pomenuo. Kak i potkazao. Kam da jeste?
Da jeste, može biti da bi drugačije bilo. Nije, de je on mogao da potkazuje njih. Deca su oni za njega. Malo stariji od njegovog pokojnog radoja.
Ja mislio da su oni bili sigurni da Milutin neće kazati ni za ćebovanje. Ja tako mislim. Eee, da smo se mi nadali da će oni mi lutinu ćebe na glavu, drug čije bi mi, ali ko se tome mogao nadati? Ruku na srce, mislim da se ni oni baš nisu nadali da će nako završiti. Ali eto, nije srce moglo da izdrži, prevršilo, doživeo da ga ćebuju, secike se i lopurde u zatvoru i da bome popustilo srce i gotovo.
Ne znam da li prođe dva dana otkako ga ćebovaše, srce mu popusti. Staračko srce sinovče, popustilo da bome, okreni, obrni, tako je. A čovjek nije od čelika, presvisne čovjek, tako ti je s jedne strane, sa druge, kako god pogledaš, ispade da je Melutin lepo umro. Saželila mu se nebesa, umro zbog kukuruza. Pa kad pogledaš, tako mu dođe, zbog kukuruza, a živanu da obiđeš svakako.
Pričao sam ja njoj o tebi i da si se s Milutinom lepo slago i kako ste sedeli nedeljom na onoj klupi u zatvorskom krugu, a ona sva srećna, pa k'o da će zasuziti. Da bome, milo joj da je Milutin u zatvoru imao sa kim, lepo da razgovara. Pored vatre uveče bez vedla. Bog ti pomogao dijete. Jesam, ja sam živana Milutinova.
Šta ću? Ja sam njegova, ko što je i on moj. Ponekad mi se čini da bi bilo bolje i za njega i za me da nismo naši.
Ni on moj, nija njegova. A onda se u glavi izokrene, pa čisto mislim, dobro je baš i ovako što je on moj. A ja njegova. Baš hvala. Tako.
Saj nad sudbini. A ti li si taj? Blago meni i blago mom Milutinu.
Čula sam čula, sve sam čula. Pričali mi ovi naši kad su se vratili sa robije. Pričali kažu, nemoj se sikirati živana.
Milutinu je kamen sa srca spao. Sit se narazgovarao nedeljom, pred podne. I sve o tebi, djete moje, ko da sam te zbog posla moje Milutinu poslala da se ratosilja muka. E, hvala ti od neba do zemlje i hvala ti što si došao i mene da obiđeš. Dobro, ako hoćeš omi lutinu, dobro.
Evo ovako, sedim pod tremom predveče, a mačka ovako leži, Bože me prosti, k'o da je mrtva. Pogledam u nebo, čini mi se kao da je pred kišu, pa mi čudno što li mi neseva u krstima, kad li otud... Preko potoka ču se Radojka. Viče.
O, živana! O, živana! Pa malo ko zastane, a onda opet. Živana, ozovi se!
Ozvala bi se ja da mogu, al deje meni ta snaga da se dovikujem preko potoka. Izađem ja do kapije, te me Radojka ugleda. Viče.
Živana, znaš li... Da ti je umro, Milutin? E ne de, a što? Pitam ja.
A ona razborita. Nije, kaže, to za razgovor preko potoka. Pravo veli, prošla su ta vremena kad smo mi na sav glas mogli reći kako je i zašto ko umro.
Valjda će mi kogod javiti, mislim se. Red bi bio da znam kako je umro i zašto je umro. Da li je štogod bolovao ili umro naprasno?
Šta čekaš, živana čudise radojka, što ne lelekneš, ženo? Umro ti je čovek i domaćin, naki čovek, nikom na senku nije zgazio, mravu puta nije preprečio, zar ćemo ćuteći i smrt dočekivati? Lelekni, ženo, ti leleči otud, a mi ćemo odud, da ti se odazivamo, pa ćemo da je i priutpitamo zašto i kako je umro naš Milutin. Nemoj veli da se smrt ulunja, da je niko ne primeti i da se niko ne oglasi. Ko će ako ti nećeš i kaćeš ako sad nećeš?
E, imala bi ja da lelečem i naričem za većim jadom, ali ćutim. A to što je Milutin umro i vreme mu je, ruku na srce nije ni imao. Zašto da živi? Čuše ljudi šta je s Milutinom, pa eto i dolaze kako je i red. I sadaju ovako pod tremom.
I Luka Lukić došao. Pruži mi čovek ruku, pa veli. Najgore je živana što mi ne možemo Milutina da osvetimo.
Luka pogubogu, trgo se ja. Što on to govori? Dođe mi da Bog oprosti, čisto smešno. Kakva osveta?
I kome da se svetiš, bogati? Milutina su tamo odveli naši ljudi. Nije njega odveo neki strani okupator. Ne može ni reći biti o nekoj osveti.
Luka opet to osveti, a mene pošteno da ti kažem, živ sram pojede. Nemam čime da poslužim ljude na vaki dan, da popiju Milutinu za dušu. E sad...
Mu nikakav vlast više ništa ne može. Eto jevrema, sad vlasti mogu da mu pljunu pod prozor. Nemoj da se sikira živana, teši me jevren, više mu niko ništa ne može.
Što ima da se sikiram? Valjda je tako usud odredio, mislim se. Milutin je najvažniji posao obavio. Toneo je radoja i srema.
Opet zveknu kapija. Eto i Vasilija. Prekusturio se.
Sad će valjda biti po zasluzi. Snuždio se. Bog me, Vasilije, ništa nije ostalo od onog njegovog šaretluka.
Vidim, potresla ga smrt Milutinova. Pa mi ga žao. Ispisnici su zajedno suradili i ratovali.
Sad će Milutin dobiti mesto koje je zaslužio na nebesima. Ne gine mu rajsko naselje. Daj Bože da se on... nađe negde sa našim radojem, a za rajsko naselje čisto sumnjam.
Ne verujem ja da će ni na nebesima za mog Milutina biti neke ladovine. I tamo će stići važniji koji do sad mislim se. A Vasilije opet. Na nebesima nema prevare. Gore se zna što je ko bio i šta je zaslužio.
Gore nije ko ovde. Da se deli prema politici. Više o Milutinu ne moramo da brinemo.
Možemo mu samo zavideti. Priča ko da je on bio na nebesima. Sad svi pričaju, jedniti obećavaju ovde. Drugi na nebesima, olako se obećava, na sve strane. U redu, Vasilije Veliluka, to za nebesa, ali i mi treba da učinimo što je do nas.
Mi treba da vratimo Milutina na naše groblje, da ne ostane u zatvorskom groblju. Vlasti su se ogrešile što su Milutinu odredile da umre u zatvoru. Nemoj mi da mu dosudimo zatvorsko groblje, već i tu robiju. Ja i gledam, milo mi što oni vako za moga milutina i što su ljudi na svom mestu, kakije ljudi bilo kod nas u Šumadiji, kakiji ljudi i treba da su, ali ja opet straujem kako će ga čak o tu da voziti.
Nije to da teraš plug ili drljaču, nego teraš mrtvački sanduk i krstaču kroz toliki svet, pa će narod da izlazi i da pita koga teraju i da se... Ide je veseljnik umro, i šta oni da kažu da je umra u zatvoru? A što da umre čovek domaćin u zatvoru?
Kako da dokažeš da nije bio ni lopov, ni ubilac, a da kažu istinu još gore? Istina je, ako će pompošteno, najgore. A jednom ja vako pored šporeta, kad zveknu kapija, i korak je čujem, zakuca neko na vrata. Ajde, kažem, vrata se za cenuše, neko pita. Strina živana, jesi li živa?
Šta ću, živa sam, kažem, a ne mogu po glasu poznati ko je. Poznaješ li me, pita, a ja kažem, ne poznajem i ne vidim. Pa što ne upališ vedlo, što tako sediš u mraku?
Eto tako velim i pravo da ti kažem. I ne pali mi se vedlo. Nekako mi u mraku koji lakše i lepše.
Kad je vedlo, onda vidim sve po kući i nekako više vidim ovu veliku prazninu i pustoš naše kuće. A kad smrkne, onda se to manje vidi. I kad smrači, ja sve koda nisam sama.
Sve koda će sad nabanuti moji. Rado je i Milutin. Sve koda su tu negde. Za poslom. Dobro.
Odringlam ja šporet pa pogledam. A ti li si, nenade? Jesam, kaže strina živana.
Dođu da vidim kako si i da malo porazgovaramo. Sede on vako pored mene na tronožac i cigaru zapali. Lepo od njega. Onaj duvan zamirisa. Došao čovek u kuću.
Puši on i lepo sa mnom. Uzdanu čovek. Pošten ko duša, vrsnik mog radoja, mlogo mu je veli žaočića Milutina.
Mlogo, al šta vredi, morali smo da ga uhapsimo. A što ti nisi ga uhapsio, niti bi, kako to govoriš, djete, zbunio me. A on opet, ko da ga je on uhapsio, sve vuče na svoju dušu.
Morali smo veli da ga uhapsimo, da bi druge zaplašili. Ene, a što? Tako, da bi na čistac isterali, da imamo više žita. Bila je velika oskudica kod nas u rani.
Trebalo je raniti gradove, vojsku. Trebalo je priteći u pomoć gladnima. Priča tako, a ja vidim da se on nešto postiđuje i da mu je teško na duši. Da ga je amo neka mora nagnala, pa mi ga žao, mlad je još.
Usto drugovao je s našim radojem. Dobro djete, nemoj se ti zbog toga sikirati. Proći će to, pa će se na Milutina zaboraviti.
Ko da nije ništa bilo, ko da nije ni postojao. Nemoj blago meniti svoju mladu dušu trovati i teretiti. Neka ti je Bogom prosto.
Milutin je bio star čovek. Sve ja tako, volim ja što je on došao. I što mi lutina ima ko da žali, vako nasamo, kad dođe... I sedne pored vatre uveče, bez vedla.